Bilo da verujete, ili ne, u anđele, najbliže njima što postoji je – malo dete.

Dete vraća izgubljeni raj u kuću, ponovo nas združuje sa smislom, ako smo ga izgubili; pomaže nam da se prisetimo kakvi smo ono bili pre „pada“, tj. „odrastanja“. Odrastanje: nije to rast, to je smanjivanje. I najmanje dete je viši čovek od velikog čoveka. Više čovek. Počinjemo život kao esencija čovečnog, a onda se esencija prlja dodacima i primesama, onečišćuje. Poneko uspe da zadrži deo te čistote do kraja. Treba li reći da je jako malo takvih na svetu?

Sve češće čujem i sklona sam da se saglasim sa tim, da je ključ sreće u potpunoj zaokupljenosti onim što se zbiva sada. Da je u tome čovekovo spasenje i ovozemaljski povratak u rajsko, prvo stanje. Svest o sadašnjem momentu, ona prisutnost u svemu što se dešava ovog trenutka, najbolje se vežba sa decom. Čini se da ona ne znaju za drugo vreme. Ponekad samo kažu „kad porastem, biću…“ ali se i to odmah pretvara u igru, prebacuje se u sadašnjost i proživljava. I mi, roditelji, često hoćemo da zadržimo sadašnjost uz njih tako male, pa se setimo da treba upijati svaki trenutak sa njima. Uz decu se vežba ta plemenita i za dobar život presudna veština, sa kojom se rađamo, a koju odrastanjem zaboravljamo.

Dečije uranjanje u sadašnjost je potpuno i duboko, a ogleda se i u brisanju granica između sebe i sveta – kad se raduju, oni su sasvim u radosti, kad se smeju, svemir se kikoće sa njima, kad plaču i kad su tužni, to je mali kraj sveta. Lako savladavaju prostranstva i eone i čine ih ovdašnjim. Prisnost između deteta i trenutka je najveća moguća, otvorenost kakva ne postoji više nikad u životu u toj meri.

Ova mama hoće glasno da kaže kako je srećna što ima jednog takvog. I da je setna što to detinjstvo kratko traje. Gorko-slatko osećanje, poznato svakoj mami. Ova mama će pokušati da sada zapamti jednom zaboravljeno, a sada, uz dete, ponovo proživljeno detinjstvo, da joj ne pobegne ni kad ovaj mali poraste. A nada se da ni on, dečak, neće sasvim izgubiti ovaj anđeoski lik. No, to mnogo zavisi i od maminog uticaja – pomoći će mu, koliko ume i može, da poraste, a da mu ne otpadnu krila.

Sad odoh po mog anđela u vrtić, pa da ručamo, pa da se igramo! Sve dok i meni, mami, makar na trenutak ne izrastu krila.