Hajde da se igramo jedne zabavne igre! Na šta vas asocira slovo D? (dan, digitron, dijamant, dodir, društvo…). Svako od vas ima svojstven odgovor koji se duboko krije u njegovoj podsvesti i kategoriše donekle njegovu ličnost. Moja prva asocijacija je DETINJSTVO.
To je jedan od najbezbrižnijih perioda naših života kada nam niko nije zamerao što se ponašamo kao deca. Period života koji smo svi imali, uživali u njemu, nadali se da će brzo proći jer smo želeli da nemamo zabrane koje roditelji obično postavljaju deci, želeli smo svet bez granica. Period u kom bi život bio ograničen samo maštom.
„Jedna od najsrećnijih stvari koja može da vam se dogodi u životu jeste srećno detinjstvo“ (A. Kristi).
Svako dete ima jednu veliku težnju – da poraste. Sastavni deo prelaska u svet odraslih je i igranje uloga gde u maminim štiklama i haljinama svaka devojčica jednom zatekne sebe ispred ogledala, gde svaki dečak u ruci drži ključeve od automobila i kasnije simulira vožnju težeći da bude kao svoj tata. Mnoga deca imaju u svom najranijem detinjstvu mnoštvo drugih zanimanja kroz igru. Oni su bibliotekari, lekari, učitelji, kuvari.
Sva ta deca se jednog dana ostvare u tim ulogama, ali ono što je najvažnije je da nikada ne puste dete u sebi da odraste. To dete u sebi biće vam potrebno kada postanete roditelji, onda kada vam je potrebno da svom detetu budete partner u igri, učenju, priči i usvajanju novih znanja. Neće vas razumeti ako pričate jezikom bibliotekara, lekara, učitelja, ali će vas uvek razumeti ako sa njim razgovarate nežno, naivno i umilo, onako kako to samo deca znaju. I što je najvažnije, deca vole najčistije i najiskrenije.
Zato roditelji, zagrlite svoje dete, poljubite i pomilujte po kosi jer takvo iskazivanje emocija nema starosnu granicu.
