ADD (Attention Deficit Disorder), poremećaj pažnje kod dece
Individualnost svakog deteta je lako uočljiva, jer svako dete je po nečemu posebno i to ga razlikuje od njegovih vršnjaka. Međutim, postoje i određene norme, karakteristike i oblici ponašanja koji karakterišu decu koja „odskaču” od svojih vršnjaka.
Kontrola – ponašanje i emocije
Razlika kod ovakve dece se pre svega ogleda u pokretima, ravnoteži, socijalizaciji sa drugom decom i odraslima, ravnomernom misaonom toku, istrajnosti, smirenošću i percepciji okoline. Zajednička karakteristika za sve ove osobine je kontrola. Kontrola ponašanja i emocija nekada nije pravilno uspostavljena ili ne postoji. U tom pogledu, primećuje se razlika.
„Etiketiranje” dece
Deca koja odstupaju od ovakvog ponašanja okruženje često nepravedno „etiketira“ kao nevaspitanu, prkosnu, zlobnu ili bezobraznu. Neku decu nazivaju i lenjom i glupom. Ova deca stalno bivaju kažnjvana i prekoravana za svoje ponašanje. Njihovi postupci i reakcije u fizičkom i u emotivnom smislu postaju predmet osude.
Iz ugla nauke
Zahvaljujući brojnim naučnim istraživanjima, došlo se do novih saznanja i sve većeg razumevanja neurološke disfunkcije mozga. Samo njeno postojanje može biti okidač mnogih poremećaja. U poslednje vreme imamo sve više dece sa ADHD poremećajem. U pitanju je nedostatak pažnje praćen hiperaktivnošću.
Ponašanje ove nepravedno etiketirane „glupe, lenje, impulsivne, bezobrazne, nevaspitane, zlobne“ dece ima svoj neurološki osnov.
Toj toj deci je potrebna pomoć, a ne „etiketa“.
Prvenstveno treba razumeti da njihov mozak radi „drugačije“.
Razumevanje i saradnja
Stručnjaci iz psihijatrije i psihologije mogu lako i brzo uspostaviti dijagnozu i uputiti roditelje u problematiku. Postojanje moralnih, socijalno i društveno prihvaćenih oblika ponašanja, dovodi do toga da se hiperaktivna deca smatraju neprilagođenom i nepogodnom za društvo.
Zbog toga je za ovakvu decu vrlo bitan odnos sa roditeljima i vaspitačima/nastavnicima sa kojima dete ima vremenski najdužu interakciju. Potrebno im je posvetiti određenu pažnju, dati im podršku i pružiti im razumevanje.
Poremećaj pažnje, a ne njen nedostatak
Vrlo usko vezano za ADHD jeste ADD. ADD je poremećaj pažnje, odnosno količina pažnje od njenog potpunog odsustva do hiperfokusa. ADD se može smatrati podvrstom ADHD-a koji pored deficita pažnje ima i simptome impulsivnosti i hiperaktivnosti.
ADD karakterišu selektivna pažnja i memorija. U pitanju je poremećaj pažnje, a ne njen nedostatak. ADD predstavlja neurološki unapred određen temperament, odnosno urođen skup osobina.
Ovakva deca imaju i pozitivnih i negativnih karakteristika, što ne podrazumeva odsutnost pažnje. Dete je uglavnom spontano, kreativno i ima selektivnu pažnju. Često može biti hiperfokusirano na stvari koje ga interesuju. Prepoznavanje ADD od strane detetu bliskih ljudi (roditelja/nastavnika) može pomoći da se njegovi nedostaci pretvore u njegovu prednost.
Ovakvo dete često je rasejano, zaboravno, neorganizovano, sklono sanjarenju. Ima slabu koncentraciju i teško završava zadatke. To se u školi ispoljava kao nesposobnost da se usredsredi na zadatak. Ovakvo dete deluje kao da ne sluša. Ono pravi banalne i nemarne greške, neorganizovano je, mrzovoljno radi sve ono što zahteva dobru koncentraciju. Dešava se i da gubi i zaboravlja stvari.
Dve krajnosti- ekstremna odsutnost pažnje i hiperfokus
Kod ovakvog deteta postoje dve krajnosti- ili ekstremna odsutnost pažnje, ili ekstremno fokusiranje na određeni sadržaj, poznatije kao hiperfokus.
Prva se ispoljava kao nepažljivost, nezainteresovanost, dosada. U školi je to naglašeno kada dete treba da usvoji gradivo koje ga ne interesuje.
Hiperfokus je, sa druge strane, jedan ćup zlatnog potencijala. Deca sa ADD-om sutradan mogu biti vrhunski stručnjaci za određenu oblast, ali samo uz usmeravanje i pravilno vaspitavanje, kao i određene vežbe za održavanje sposobnosti superfokusiranja.
Problem kod hiperfokusa jeste da će dete rešiti problem u svojoj glavi. Na primer, ono će nacrtati celu šemu ili plan nekog rešenja, ali pritom neće obratiti pažnju na ispisana slova, brojeve, boje i slično, pa sam rad može biti ocenjen nedovoljno. Moguće je da se dete hiperfokusira na zadatak, reši ga u glavi i pritom zanemari činjenicu da to treba i da zapiše na papir. Tako dete pravi banalnu grešku preskakanja celog postupka rešavanja zadatka. Pored toga, dešava se i da u brzini upiše pogrešan rezultat.
Iako dete u ovakvim situacijama može da ima i više znanja nego što zadatak zahteva, često dobije lošu ocenu. Roditelji to obično komentarišu kao situaciju da dete sve zna kad ga oni ispituju, a da odmah potom dobije slabu ocenu na pismenom zadatku.
Deca sa ADD-om su samo drugačija deca kojoj treba drugačiji pristup.
Mocart je imao ADD, sa hiperfokusom prilikom stvaranja kompozicija. Međutim, poznat je i njegov život u bedi i nezadovoljstvu jer sve druge aktivnosti nije uspevao da završi na vreme. Njih je započinjao pod pritiskom, u poslednjem trenutku.
Koncentracija i memorija
Balans i ravnoteža mogu se korigovati i održavati. Čak se i kod hiperfokusa dešava da deca jednostavno prestanu da se interesuju za određenu aktivnost, kada nastupa dosada. Zato je najbolje vežbati održavanje pažnje putem prilagođenih sadržaja koji su privlačni detetu, uz prave stimulanse.
Ne treba zaboraviti da je svakom detetu teško da se skoncentriše i održi pažnju ukoliko mu gradivo ili određena aktivnost stvara osećaj dosade. Svoj deci to pada teško, ali deci sa ADD-om ovo je nemoguće.
Isto je i sa memorijom. Dete uspe da upamti ono na šta je bilo hiperfokusirano, ali je to obično nešto što druga deca i ne primete. Ovakvo dete ne memoriše ono što većina druge dece upamti. Ono često ne može prepričati sadržaj filma ili glavnu radnju, ali će se setiti, na primer, neke mačke koja je slučajno ušla u kadar za vreme snimanja neke scene.
Raspon pažnje
Još jedna njihova odlika je kratak raspon pažnje.
Bez obzira da li im je aktivnost interesantna ili ne, njihova pažnja nema konstantnost. Najduži raspon pažnje koji uspevaju da ostvare je između 5 i 10 minuta. Pažnju im može omesti bilo koja sitnica ili banalnost, na primer, muva u letu, tačka na stolu, bara na putu. U tom slučaju, dete prebacuje fokus i ponašanje usmerava ka toj drugoj aktivnosti.
Često se dešava da dete pođe po neki predmet, a završi radeći nešto sasvim drugo, čak i u nekoj drugoj prostoriji. To ne znači da je dete „zaboravno“ ili da ima „neprilagođeno ponašanje“, već da ometeno nekom pojavom ili mislima jednostavno nema pojam o mogućim posledicama svog ponašanja.
Na primer, dete je bilo u dvorištu. Roditelji se pitaju kako je moguće da je preskočilo ogradu i da su ga našli u susednoj ulici. Dok su svi premrli od straha, dete je ostalo zbunjeno tolikom njihovom brigom. Njegov izraz lica „čemu tolika drama“ ostavlja utisak nezainteresovanog i flegmatičnog deteta koje „ne sluša“.
U ovom smislu, ovakvu decu odlikuje brzopletost i nepromišljenost, ili, kako kažu u narodu, ponašanje „što na um to na drum“.
Impulsivnost
Još jedna odlika ovakve dece je impulsivnost. Ona dovodi do disbalansa u pogledu akcije i reakcije. To znači da pored situacije „što na um to na drum“ imamo i situaciju gde je deci „brži jezik od pameti“.
Ova impulsivnost je usko povezana sa radoznalošću. Dete ne može obuzdati radoznalost i to vodi ka impulsivnoj reakciji. Nažalost, takve reakcije mogu imati posledice kojih samo dete nije svesno u datom trenutku.
Ukoliko u sklopu ovih osobina dete pokazuje i znake hiperaktivnosti i izražene impulsivnosti, može biti reč o ADHD-u, što je zasebna tema.
Često se dešava da ADHD i ADD nisu dijagnostifikovani, a da se poteškoće koje izazivaju pripisuju drugim faktorima.
Dobra vest je da postoje metode koje u velikoj meri mogu pomoći, ako se primenjuju na pravi način. Jedna od njih svakako jeste Play Attention program.
