Kada ste poslednji put, makar pre vanrednog stanja, igrali neku društvenu igru sa svojim najbližima? Prošle godine? Pre dve godine? Kada ste bili dete?

Danas, u vreme savremene tehnologije, svi imamo mogućnost da igramo igrice na bilo kom uređaju, niko nas ne vidi, niko nas ne sluša, niko nas ne kritikuje – sami u svetu igre, i to je to. Koristi od toga? Složićemo se da ih nema, osim, možda, ubijanja dosade.

PRAVE IGRE

Ovaj tekst je posvećen pravim igrama. Mislim na stvarne igre, uživo, sa jednim ili više ljudi, dece, prijatelja. Igre sa tablom na podu ili stolu, sa kockicama, figuricama, kartama i slično. Mislim na Jamb, Monopol, Riziko, Ne ljuti se čoveče, Jengu, Šah, Karte, Mikado i još mnogo drugih, mada smo za navedene skoro svi čuli.

Mislim na igre gde sedite sa suigračima licem u lice, skoncentrisani na trenutak u stvarnom životu. Mislim na igre gde je porodica na okupu, mislim na igre koje su obeležile detinjstva mnogih generacija i bile most u odrastanju.

VREME

Izbačen špil karata na stolu i ne postoji pitanje ko igra, postavlja se samo pitanje ko će da meša, a ko će da seče. Bacamo kockice, ko dobije veći broj igra prvi. Igramo u pravcu kazaljke na satu i čim krene igra, taj isti sat nekako brže kuca, vreme leti, kada bismo mogli da ga produžimo ili čak zaustavimo. Zašto? Zato što igra budi u nama osećanja koja slobodno ispoljavamo, zato što nas vodi u svoj svet sa ljudima oko nas, zato što smo tu svi zajedno, na okupu, srećni (ne ljuti se, čoveče) i dosada je postala prošlost. Odvija se borba, jedni protiv drugih, u parovima, i ta borba ima samo jednu žrtvu, dosadu, koja je na samom početku već izgubila. Međutim, to je samo ono što vidimo na površini.

1 SAT

Život donosi mnogo različitih stvari, nekada može biti previše zamršen, težak, surov, ređe previše lagodan, lak i bezbrižan. Uvek postoje brige i problemi, uvek nam nedostaje upravo taj jedan sat, deca odrastaju i odjednom su odrasli ljudi – odrasli u nekom međuvremenu koje nismo imali, u tom jednom satu što nam je uvek nedostajao.

TEMELJ

Stvaranje pozitivne atmosfere u porodici je temelj osećaja bezbednosti, slobode, samopoštovanja i razvoja emocijalne inteligencije. Razvija se osećaj pripadnosti i mnoge barijere koje su možda postojale u međusobnim odnosima mogu biti srušene.

TIM I INDIVIDUA

Kada igrte morate obratiti pažnju da li će neko u Makau da vas ’preskoči’ osmicom, ili vam zbog ’preskakanja’ na leđima u Uno-u stoji neko, da ne govorimo da morate da osvojite dva kontinenta, pa će vam primirje sa Eiptom dobro doći u Riziku, ili će neko već srušiti hrpu štapića u Mikadu i raščistiti vam prolaz. Konačno se budi i taj osećaj timskog duha, podrške, zajedništva i zahvalnosti. Kod starijih se bude osećanja, naviru uspomene, dok deca pored toga uče i grade osnovu za vođenje zdravog društvenog života. Naravno, na kraju uvek neko pobedi, a neko izgubi. Međutim, pobeda je praćena bujicom individualnih osećanja i uvek se završava osmehom, podrškom ili ’osvetom’: „E, sad ćeš da vidiš kako se igra!” Sve to dok samopouzdanje raste, i dok smo, ustvari, svi pobednici.

DA DODAMO I OVO

Igranjem društvenih igara, osećaj sumnje i bezizlaznosti se zajedno prevazilaze, nesigurnost postaje prošlost. Analitički pristup i kritičko razmišljanje se usavršavaju. Sreća se deli.

Karte su na stolu, vreme je da presečeš.

 

Milica Vukotić Yildirim, dipl. psiholog