Kako bi bolje razumeli moju priču moram da vam se predstavim. Ja sam pas – zlatni retriver. Moje ime je Mališa.
Jednog sunčanog dana doneli su me u njihov dom u velikoj kutiji. Tada sam imao dva meseca. Imao sam mašnicu oko vrata i trebalo je da iznenadim nekoga. Da, to sam shvatio kada je neko otvorio kutiju i moje oči su se srele sa okicama dve malene devojčice. Jako su vikale i ja sam se uplašio, ali me one nisu povredile. Uzele su me iz kutije i grlile jedna, pa druga. Onda su me izvele u jedno veliko dvorište i pomogle mi da siđem niz stepenice do travnjaka. Zajedno smo trčali po dvorištu, igrali se loptom, skakali…a kada smo se umorili jedna devojčica me je tako nežno mazila da sam zaspao. U dvorištu sam imao svoju kućicu u kojoj je bilo toplo ćebence i moja omiljena igračka. Svi su bili divni prema meni. Mazili su me, vodili svuda sa sobom, hranili me i puštali u svoju sobu kada je napolju bilo hladno. A onda sam malo porastao i poželeo da prošetam sam. Šetao sam ja svakog dana sa mojim devojčicama, ali ovo je bilo drugačije… Poželeo sam da odem sam, prošetam negde i sačekam moje devojčice ispred škole. Nekako sam otvorio kapiju i našao se sam na ulici. Bilo je lepo, rčkarao sam ulicom, njuškao i sam stigao do školskog dvorišta. Neka deca su me mazila i ja sam uživao. Čak su mi dali i malo svoje užine. A onda je neko počeo da me vuče i zakačio mi je neki kanap za ogrlicu na vratu. Moje devojčice me nikada nisu tako vukle. Okrenuo sam se i video nekog strašnog čoveka, koji je nešto vikao i vukao me za njim. Pokušao sam da pobegnem, da se otrgnem, ali nisam uspeo. Dovukao me je do nekih kola, ugurao me unutra i dugo negde vozio. Bilo je mračno u tim kolima. I ranije sam se vozio sa mojom porodicom, ali sada je bilo jako mračno i ništa nisam video. Kada je auto stao, čovek je otvorio vrata i ponovo počeo da me vuče. Uveo me je u neko nepoznato dvorište i vezao velikim lancem. Lajao sam iz sve snage, cvileo i molio, ali on je negde otišao i ostavio me samog. Bila je noć, a ja sam prvi put bio sam, gladan, tužan i preplašen. To je nešto najteže i najtužnije što nas pse može zadesiti. Ponekad bi se onaj isti čovek pojavio, sipao mi vodu i bacio hleb. Uvek je vikao, a ponekad bi me i udario ako lajem. Stalno sam bio sam. I uvek vezan. Bio sam jako prljav, dlaka mi je bila siva i slepljena, a šape ispucale od hladnoće stašno su me bolele. A najviše mi je nedostajala ljubav i nežni pogledi mojih devojčica. Plakao sam svake noći i nadao se da će one doći po mene. Ali…nije ih bilo. Znao sam da i one mene vole koliko i ja njih i da sigurno i one tuguju za mnom. Verovao sam da me traže i da će me njihove ručice ponovo zagrliti. Ali…dani su prolazili, a njih nije bilo. Kada sam već izgubio svaku nadu da ikad više videti svoju porodicu i siguran dom, jedne večeri ponovo sam čuo taj poznati, umilni glas koji je dozivao moje ime: „Mališa, Mališa…“. Moj repić počeo se ponovo kretati levo – desno, nakon što je dugo beživotno visio. Već sam mislio da nikad više neće nikom srećno mahnuti. Hteo sam da potrčim do kapije, ali nisam mogao od lanca koji mi je bio vezan oko vrata. Na moju sreću mama mojih devojčica me je prepoznala. Preskočila je visoku kapiju i odvezala taj stašni lanac koji me je gušio. Bio sam najsrećniji pas na svetu. Skakao sam oko nje, grlio je, trčao u krug…a ona me je jako zagrlila i zaplakala. Onda me je izvela iz tog strašnog dvorišta i odvela do kola, naših kola, gde nas je čekao tata mojih devojčica. Ušao sam sam i jedva čekao da pobegnem odatle. Znao sam da ne moram više ničeg da se plašim. Moja porodica je sa mnom i nema više gladi, hladnoće, bola i opasnosti. Kada smo stigli kući moje devojčice čekale su me u dvorištu. Grlile su me, ljubile, valjale se sa mnom po travi i plakale. Plakao sam i ja od sreće, iako moje suze niko nije video. Ponovo sam bio sa svojom porodicom u svom domu. Okupali su me i nahranili. Pustili su me da spavam u njihovoj sobi, kao nekad kad sam bio mali. Znam da sam ja jedan od retkih koji je imao tu sreću da se ponovo vrati svojoj porodici. Zahvalan sam im što me nisu zaboravili, što su četiri meseca tragali za mnom i na kraju spasili i vratili kući.
Sada imam sedam godina i uživam u ljubavi i toplini koju mi moja porodica pruža. Bez njih nikada ne bih saznao šta je to ljubav, dom i porodica. Voleo bih da mogu da im kažem koliko ih volim i koliko sam srećan što ih imam.
